Tags

, , , ,

Sve dok ima potencijalnih pobunjenika, pobuna nikad nije dosta. One su nam čak i neophodne. Držati revolt pod kontrolom, pa ga onda snažnim fermentom, nekom masovnom nepravdom pretvoriti u otvorenu pobunu, u tome je poručniče sva naša umetnost. Njen najviši oblik je, naravno, pobuna čiji su lideri naši ljudi.“ Pukovnik Štajnbreher, Kako upokojiti vampira, Borislav Pekić

Kod gospodara nema improvizacije. Čak i onda kada je podrška iznad 50% ne treba pružiti bilo kakvu, pa i najmanju mogućnost za krunjenje političkog autoriteta, a svakako ne i za bilo koju vrstu kritike. Režim ne ostavlja priliku za artikulaciju rivalske ideologije, jer je zaposeo čitav ideološki spektrum i pažljivo odašilje poruke koje bi u svakom iole otvorenijem društvu zvučale šizofreno, a onoga ko takve poruke prenosi odavno poslale u sanatorijum.  Poslednji primer ovakve prakse je debata povodom prijema Kosova u Unesko. Dok se sa jedne strane, dozirano i planski, kroz kooptirane intelektualne krugove šalje poruka da je Kosovo de fakto i de jure izgubljeno, koja godi ušima određenih liberalnih krugova koji su zbog te platforme i podržali inicijalne korake tadašnje Dačićeve vlade, sa druge strane se istovremeno pumpa nacionalni ponos i izrabljuje i ono malo nepotrošenog  kosovskog mita i time zadovoljavaju desničarski, nacionalno orijentisani sentimenti. U biti, ovde se radi o nastavku simboličke politike, tako što se koriste nacionalni simboli kojima se manipuliše emocijama publike, zarad ostvarenja političkih ciljeva. Kontrola na taj način postaje potpuna, jer osim što se obema grupama onemogućava prostor za kritiku u mejnstrim medijima, a omogućavaju se prividi javne kritike kroz internet portale i određene nezavisne medije, istovremeno se i na kašičicu daje kosovski sedativ sa dvostrukim dejstvom, konačnog razračunavanja sa kosovskim mitom i njegovog održavanja na tihoj vatri.

Na delu je klasična, pekićevski rečeno, štajnbreherizacija  javne scene, u kojoj je kritika i pobuna kontrolisana, obično od strane države same. U tom smislu, u Srbiji su u novije vreme masovni protesti i građanska mobilizacija gotovo uvek državni, bilo da ih organizuje partija, studenti ili sindikati. Tipičan primer je poslednji studentski protest u Beogradu povodom prijema Kosova u Unesko, koji na jedan groteskni način reprodukuje nacionalističke narative, time zadovoljavajući primalne nagone desno orijentisanih glasača. Nije u tom protestu bilo ničega subverzivnog, već je to običan akt koji doprinosi učvršćivanju moći režima kako na ideološkoj ravni, tako i manifestno, jer otupljuje oštricu onih koji bi se možda i pobunili, davajući im kontrolisani, teatralizovani prostor za izražavanje nezadovoljstva.

Nemojmo se zavaravati, ovakva  manipulacija javnosti je odličan primer tehnike vladanja i pragmatičnosti sadašnjeg rezima, koji na taj način održava kontrolu nad situacijom. Na kraju krajeva, da nije tako, javna podrska bi ubrzano počela da se topi. Stvaranjem neophodnih iluzija, odlučivanjem šta je ono što moze biti vest, režim ne samo da kreira agendu, nego istovremeno “krade” teme koje bi u potencijalu mogle negativno da utiču na rejting, tako što uvek ima pripremljenu ekipu za frejmovanje , kreiranje i prezentovanje slike stvarnosti, bilo da se radi o Kosovu, EU Integracijama, ekonomskom razvoju ili aferama.  U tom smislu se čini da vlast uvek brže reaguje od onih koji bi možda i imali drugačiji stav ili bi mogli u potencijalu da mobilišu veći broj ljudi, na taj način što njihove teme preuzimaju  oni koji su podobni ili kooptirani. Problem nastaje onda kada se poveruje u sopstvenu laz i počne da opada sposobnost održavanja iluzije. Promena je u takvim slučajevima obično brza, slučajna i nepredvidiva.

Advertisements